Љубав се каже „Копаоник“
„Било је то једног хладног, мартовског јутра у Рашки. Аутобус за Копаоник, паркиран на првом перону, спремао се да крене. Младић је утрчао у последњем тренутку и упутио се ка седишту на ком обично седи али седиште није било слободно. На њему сам, умотана у свој шал и шћућурена уз прозор, седела ја. Одлучио је да седне иза мене. Осетила сам да сам привукла његову пажњу. Пред сам долазак на одредиште, питала сам га: ,,Извините, како могу да дођем до Гранда“? Џентлменски ми је понудио помоћ. На путу до хотела, сазнала сам да смо колеге, међутим, ја сам радила у Београду, а он на Копаонику. Испоставило се да смо обоје пореклом из Рашке, али се у том предивном, малом граду никада нисмо срели. Живот је хтео да нам се путеви укрсте баш овде, када је зима, чини ми се, била лепша од сваке предходне. Рекао је да ће га свака пахуља подсећати на мене, његову нову пријатељицу Снежану. Три дана која сам провела на Копаонику, брзо су пролетела и ниједном нисам срела свог новог познаника из аутобуса.Дошао је и дан повратка, а ја сам морала да свратим у Рашку. На моју велику радост, Љуба је био у аутобусу. Пут нам је протекао у пријатном разговору, а у једном тренутку, када ме је питао како се презивам, нашалио се и рекао: ,,Пази да се то не промени до Рашке!“ Стидљиво сам се насмејала. Копаоник је изгледао чаробно у мојој глави, а полако сам почела и да схватам зашто…
У Београду ме је сачекала свакодневница, све док један изненадни телефонски позив није променио све, а мој службени пут на Копаоник, постао је и мој животни. За кратко време, два незнанаца из аутобуса постају пар заувек. Данас, 16 година касније, живимо заједно, у дивном браку, са троје деце и увек се са радошћу враћамо на Копаоник, који је заслужан за оволику срећу и бескрајну љубав. Ако путујете на ову планину пажљиво гледајте ко улази у аутобус и потрудите се да седиште до вас буде слободно. За сваки случај“.
Снежана Милентијевић, Београд
2019