На скијама
„Почетком марта пре неколико година, када је пролеће стигло мало пре свог званичног почетка, одлучила сам да се свечано опростим од зиме, која је календарски још увек трајала. У граду, људи су већ одложили зимске јакне и напунили улице и терасе кафића. Све је било у покрету и ваздух је мирисао на најлепше годишње доба. Међутим, недалеко од ове пролећне идиле, још увек је постојао снег. На само пола сата вожње од Рашке је Копаоник, где зима почиње раније, а завршава се тек онда када сама одлучи да је време да се повуче. Од када сам први пут стала на скије, Копаоник за мене добија нову димензију. Сећам се да је тог марта планина била препуна, време лепо, а снега толико као да се никада неће отопити. Након два или три спуштања низ Караман гребен, одлучила сам да се попнем на највиши врх Копаоника.
Приближно је рећи да је скијање попут медитације, где човеку осим инспиративног, оштрог ваздуха и бистрих мисли ништа више и не треба. Адреналин који проради, обогати душу и нахрани сва чула. Када сте на скијама, тада тло доживљавате потпуно другачије и имате необичан осећај како је цели свет под вашим ногама. Тај осећај врло брзо заволите, јер је неупоредив ни са једним другим и зато је неопходно искусити лепоте ове екстремне вештине. Неограничена слобода мисли и покрета у директном контакту са природом, чији је резултат препланули тен, више је него довољно, зар не“?
Кристина Барлов
Остале приче
2019