Легенда каже да је из љубави према Јелени Анжујској српски краљ Урош Ι пред њен долазак у Србију наредио да се путем којим ће она допутовати, целом долином Ибра од Краљева до Рашке, посаде све познате врсте јоргована. Желео је да будућу краљицу подсети на родну Провансу. Био је то каваљерски потез, без премца чак и у краљевским круговима. Сматра се да Јелена Анжујска до доласка у Србију није видела свог будућег мужа, али је његов свадбени дочек са јоргованима потпуно везао њено срце за Србију.

По народном веровању, ово језеро са два плутајућа острва је настало као божја казна. Наиме, неки поп је вршидбу жита обављао на дан Светог Ћирила. Kада су га мештани опоменули да то не чини и дa не срди светог Ћирила, поп је одговорио: ,,Нека Ћирик ћириче, ја ћу да вршем.“ Након тих изговорених речи, земља се затресла и поп је са гумном, коњима и житом пропао у дубоку јаму у којој је нарасла вода. По води је пливала само попова капа.

Друга легендa везана за Семетешко језеро каже да у језеру живи страшна неман. Житељи овог краја су је описивали као огромну змију дугу десетак метара и дебелу као стабло бора, да има дугуљасту и пљоснату главу, а на леђима велико пераје. Појављује се повремено, изрони из дубина, заљуља целу површину и нестане у таласима.

Изнад села Рудница, на брегу Боровик, постоји у стени шупљина са водом, која нигде не отиче. Та се вода зове ,,Вода Светог Саве“. Народ верује да је ту долазио Свети Сава, да је благословио и да је зато лековита. Код те воде се мештани окупљају на дан Светог Саве и Ђурђевдан. Верује се, да ће онај ко на Светог Саву ујутру први до те воде стигне, бити срећан.

Према народном предању, два побратима Рајко и Јанко су се кладили који ће пре да изнесе повећи камен на врх Голије. Рајко је брзо носио свој камен и близу врха се спотакао и испустио га и камен је пао у поток. Јанко је полако носио свој камен, али је сигурно стигао до врха. Отуда се врх Голије зове Јанков камен, а поток у који се откотрљао Рајков камен становници зову Рајков поток.

Речица на Копаонику, по имену Самоковка, добила је име још у доба Римљана. Легенда каже да је овде некада радила машина која је уз помоћ снаге воде одвајала злато и гвожђе из руде. Пошто је машина све сама радила, а при томе је стално ковала, река је добила име Самоковка.