Знамените личности

Мусићи су српска властелинска породица из друге половине 14. века. Воде порекло од челника Мусе, који је био ожењен Драганом, сестром кнеза Лазара. У браку су рођена 3 сина: Стефан, Лазар и Јован. Они су управљали северним делом Косова око Ибра, са седиштем у Звечану, који је челнику Муси дао на управу цар Урош. Своје седиште су 1363. године преместили у Брвеник на Ибру, пошто су заменили утврђења градова са кнезом Војиславом Војиновићем.

Њихова област обухватала је масив Копаоника, са његовим рудницима, између средњег тока река Ибар и Лаб. Ова браћа су значајна за српску историју, јер су подржавали политику кнеза Лазара и као његови савезници учествовали у рату против великог жупана Николе Алтомановића. Мусићи су уживали посебан положај међу властелом кнеза Лазара. Дозвола Стефану Мусићу да кује новац могла се сматрати изванредном привилегијом. Рудно богатство Брвеника било је довољно да Стефан Мусић развије сопствену ковницу, а затим утврди трговачке везе са Дубровником.

Обојица су учествовала и погинула у Косовском боју 1389. године. Погибију браће Стефана и Лазара преживео је њихов млађи брат митрополит Јован, о чијем се датуму смрти ништа не зна. Браћа Мусићи су недалеко од Брвеника на Ибру, у селу Павлица, подигли манастир Нову Павлицу по угледу на манастир Стару Павлицу. Нова Павлица је била женски манастир и у њој су сахрањени Стефан и Лазар Мусић и њихова мајка Драгана као монахиња Теодосија.

Добривоје Божић је био инжењер машинства, проналазач и конструктор прве савремене кочнице за кочење железничких возила. Рођен је 23.12.1885. године у Рашки, где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Крагујевцу, а студирао у Немачкој на Високој техничкој школи у Карлсруеу и Дрездену. У Карлсруеу му је предавао и Рудолф Дизел, чувени конструктор дизел мотора. По завршетку студија 1911. године, Добривоје Божић се враћа у Србију и инжењерски рад започиње у железничкој радионици Ниш, где истовремено почиње и његов истраживачки рад у области кочења железничких возила.

Божић је изумео железничку ваздушну кочницу која је први пут уграђена у наше возове 1913. године и исте године у Берлину је патентирао свој изум. После низа тестирања, на прузи Загреб-Ријека, и отпора његовом решењу од стране Немаца и Француза, 1928. године признат је његов патент система кочења од стране Међународне уније железница, као чувена кочница „Божић“ и исте године примењена је у међународном саобраћају. Његова решења кочнице железничких возила постала су основа за све типове до данас примењених ваздушних кочница у железничком саобраћају. Кочнице, данас великих произвођача, су управо усавршене копије кочнице „Божић“.

Био је ратник и добровољац балканских ратова. После Другог светског рата живео је и радио у Америци, одакле се коначно вратио у Београд 1964. године, где је преминуо 1967. године.

Јелена Анжујска, рођена 1236. године, била је супруга српског краља Уроша I и мајка краљева Драгутина и Милутина. Порекло српске краљице Јелене није до краја истражено.

Јелена је око 1250. године удата за краља Уроша I, најмлађег сина краља Стефана Првовенчаног. Да би што свечаније дочекао своју невесту, краљ Урош је обезбедио да се дуж пута који је водио долином Ибра, засаде многобројни мирисни плави јорговани, који би је, поред лепоте и мириса, подсећали на њену родну Провансу и да свадба буде у пролеће када се они расцветају. После смрти краља Уроша, краљица Јелена је једно време владала областима: Зета, Требиње, Плав и Поибарје. Краљица је имала своју војску, управни апарат, државни печат, свог канцелара. Била је високо поштована од црквених великодостојника православне и римокатоличке цркве, као и међу владарима суседних земаља. На свом двору је основала прву женску школу у тадашњој Србији, где су сиромашније девојке училе вез и остале послове, али и писменост и музику. У свом двору је имала и чувено књигохранилиште, тј. библиотеку. Осим дворца у Брњаку, Јелена Анжујска имала је и град Јелач на Рогозни. Најпознатија њена задужбина је манастир Градац код Рашке (крајем XIII века). Замонашила се у цркви св. Николе у Скадру, ту је као монахиња и умрла 8. фебруара 1314. године.

Легенда каже да се после три године од своје смрти јавила у сну једном монаху, и када су отворили њен гроб тело је нађено цело и очувано „као у роси“. Од 1317. године, она се слави као светитељка 30. октобра по црквеном календару, односно 12. новембра по новом календару. Краљица Јелена је једина жена у српској историји којој је посвећено посебно житије које је написао српски архиепископ Данило II као житије прве српске краљице која је постала светитељка.

У знак сећања на владарку, у Рашки и порти манастира Градац се одржава манифестација „Дани краљице Јелене“.

Свети Сава, по рођењу Растко Немањић, рођен је око 1175. године у дежевачком крају на планини Голији. Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски архиепископ, брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. За разлику од оца који је био посвећен стварању и јачању државе, и поред тога што је од оца добио Захумље на управу, једног дана је побегао на Свету гору, замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона и постао Свети Сава, највећи српски светац. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.

Свети Сава је у српској историји остао посебно запамћен по томе што је издејствовао аутокефалност српске цркве, а васељенски патријарх који му је и дао дозволу 1219. године је управо њега прогласио првим српским архиепископом. Остао је архиепископ све до 1233. године. Поред манастира Хиландар изградио је још 14 манастира, због чега је остао забележен као ктитор прве српске духовне заједнице на Светој гори.

На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. године смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешева пренео нећак, краљ Владислав у мају 1237. године, све док нису 1594. године, од стране Синан Паше однете у Београд и тамо на Врачару спаљене. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете. После ослобођења од Турака на Врачару је подигнут храм посвећен Светом Сави, у знак сећања и захвалности за све што је Свети Сава урадио за свој народ и цркву.

Стефан Немања је један од најзначајнијих српских владара, творац моћне српске државе и, заједно са сином Савом, један од утемељивача Српске православне цркве. Познато је да је Стефан Немања био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде и да се родио у Рибници на Морачи, 1113. године. После Завидине смрти Немања је очевим тестаментом наследио најисточнију четврт српске кнежевине, од Раса до Ниша.

Велики жупан Стефан Немања је ујединио и проширио српске земље, поставио врховну власт на новим материјалним и духовним основама. Успео је да створи српску државу од Јадрана до Софије и Перника. Српска привреда и култура доживеле су процват. Његову владавину карактерише појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови и Студенице. Добивши самосталност државе, велики српски државник се повукао са власти, препустивши је сину Стефану. Замонашивши се, Немања (монах Симеон) је извесно време живео у Студеници. На позив свог сина Саве, отишао је у Свету гору, где је, заједно са Савом подигао манастир Хиландар који је постао један од најзначајнијих светогорских манастира и до данашњег дана остао темељ српске духовности и државности.

Умро је 13. фебруара 1199. године у Хиландару, где је и сахрањен. Обзиром да му је тело у гробу остало сачувано, Сава га је пренео у Студеницу, где се из њега, у неколико наврата, појавило миришљаво уље – свето миро. Такође, догодила су се и чудотворна исцељења неких болести, тако да је Симеон понео епитет Мироточиви и био канонизован, тј. проглашен светим.

Стефан Немањић, назван Првовенчани (првокрунисани Немањић) био је средњовековни српски владар (велики жупан 1196-1217. године и краљ 1217-1228. године) који је Рашку подигао на статус краљевине. Рођен је око 1165. године као други син великог жупана Стефана Немање и његов наследник. Стефанова владавина протекла је у знаку великих успеха, добијања краљевске круне (1217. године) и проглашавања аутокефалности српске цркве (1219. године). Владајући, он је удруживао ратничку способност и дипломатију. Бележио је и тешке тренутке као што су они при почетку владавине када је морао да напусти престо и оде у изгнанство (1202. године) и да се бори да га поврати (1203-1204. године). Брат Сава му је много помагао у владавини, био му је саветодавац и пријатељ. Стефан је био писац (написао је житије свог оца Симеона, биографију Стефана Немање од рођења до смрти) и владар, културни посленик и ратник. Прстен краља Стефана Првовенчаног, израђен од злата и украшен орнаментом од филигранских плетеница, сачуван је уз његове мошти у Студеници. Стефан Првовенчани је подигао манастир Жичу.

У последњим тренуцима свог живота се замонашио и добио име Симон. Умро је 24. септембра 1228. године. Сахрањен је у манастиру Студеници, а касније су његове мошти пренете у манастир Жичу. Српска православна црква га прославља као преподобног сваког 24. септембра, тј. 7. октобра по новом календару. На престолу га је наследио најстарији син Стефан Радослав.